 TrĆØim,
da skratim put,
kroz pliƦake i bare
mlatarajuƦi rukama,
ne znajuƦi kuda idem
i gde.
Ko da sam izbaĆØena
iz dugo sanjanog
ljubiĆØastog sveta.
Hladan znoj
cedi mi se niz kiĆØmu,
ponestajalo mi je
vazduha u pluƦima.
Nastavljam koraĆØati
uzanom stazom,
procvalom
bubama,
insektima.
SiƦuÅ”na stvorenja
pokuŔavaju bežati
ispod mojih stopala,
pronaƦi skloniÅ”te,
dom
negde drugo.
Bog nas je stvorio
tako siƦuÅ”ne,
male.
Da li Ʀu uspeti
otrgnuti se
pobeƦi i ā ja?
I kada?
Ne oseƦam nigde tugu
do u samoj sebi.
I gazim kroz blato,
kroz vodu,
kroz noƦ,
i ne znam koliko je vremena proŔlo,
možda sam tapkala u mestu.
Magijska svetlost beŔe kratkog daha.
Mesec skriŔe oblaci.
Sve posta mraĆØno.
Zabavljalo me je i umirivalo
to nepoznato mesto
puno tajni.
|
Home
Grad
Drutvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 