|
|
| |
| 2 | | | Ekskluzivno - objavljujemo roman mlade književnice Magdalene Vasoviæ | | “Zatvorenih oèiju” – 5. poglavlje! |
 Uprkos svemu ljudi su isti,svi imaju mane,vrline i niko se puno ne razlikuje.Pa ni ovaj par iako izgledaju totalno drugaèije.Èovjek može imati neke sitne razlike,ali one se uvijek ne primjeæuju mnogo,jer bivaju potiskivane od strane svih ostalih stvari koje su zajednièke za sve
ljude.Tako da se skoro uvijek i zaborave ili silom otklone.Pisac vjeruje
da æe na kraju oni otkloniti baš taj njihov svijet,jer za to i služi ovaj sistem prilagoðavanja,ali to æe imati loše posljedice.Toga nisu svjesni.
Jednog kišovitog dana kada je sve bilo nekako sumorno i junaci su bili isto tako opijeni lošim raspoloženjem.Ona je sjedjela na kauèu i èitala knjigu.Bila je to baš neka dosadna,užasno dosadna knjiga.Glupo štivo.To je bio njen stav,dok je Ilijin bio sasvim drugaèiji.On ju je preporuèio.Ilija se tuširao u kupatilu i uživao je u toploj vodi.Volio je kupanje i uopšte svaki dodir sa vodom.To mu je pomagalo da zaboravi na ružan dan i otkloni
sve ono što ga èini nervoznim.Kada je izašao iz kupatila,legao je na sofi i pogledao u Lidiju.Zapazio je da ju uopšte ne zanima to što èita.Nasmijao se.
-I kako ti se sviða knjiga?
-Ne sviða mi se.
-Dobro.
Tu se završi razgovor i ona zadrijema.
Gledao je kako spava, stvarno ju je volio.Ona okrenu leða prema njemu i poèe tiho disati.Ilija nikada nije pomislio da bi mogao da živi bez
nje,ali ga je razgovor sa svojim dugogodišnjim prijateljem malo dirnuo u taj osetljivi predio.A razgovor je tekao ovako:
-Kako je Lidija?
-Dobro,hvala na pitanju.
-Šta ima novo kod vas?Znaš ja i Ana smo odluèili da se vjerimo.Vrijeme je.
...
-Znaèi dogovorili smo se.A koji su vama planovi?
-Sve ostaje ovako.Nama je sasvim dobro.
Njegov drug ga pogleda i zamisli se,kao da se stavio na njegovo mjesto i poèe razmišljati o svome životu.O Ilijinom.Posle par minuta on se trgnu i usudi se da iznese svoj zakljuèak.
-Ja stvarno ne znam šta vi èekate i kako živite.Interesantno je da se ti tu uklapaš a zapravo izgledaš sasvim drugaèije.Znaš,vi ste dugo zajedno a nemate nikakve planove za buduænost.
-Nama papir ne znaèi ništa.
- U redu.
Tako se i završio razgovor.Ilija nije razmišljao o tome sve do trenutka kada ju je vidio kako spava.Shvatio je da je to spavanje jako mirno,e ne bi trebalo da bude jer oni još nemaju planove za buduænost.
Izašao je da prošeta,razbistri misli.Kada je stigao do klupe pored puta,vidio je kako mu se primièe taksi,a vozaè je bila ona divna žena.Na
licu mu se pojavi osmijeh koji je sa sobom nosio veliku kolièinu neobiènog zadovoljstva.Ustao je sa klupe i krenuo ka njoj jako sreæan što je vidi.Doista je èudno to njegovo ponašanje,ta prevelika radost zbog takvog susreta.
-Dobar dan gospoðo.
-Dobar dan,uði da se provozamo.
I on vrlo rado uðe u auto i prisno se pozdravi sa ženom zagrljajem.
Žena upali auto i krenuše putem koji vodi u nepoznato.To im se svidjelo.
* * *
Poslije dva sata vožnje i blesavog razgovora parkirali su se pored jezera,stigli su èak u drugi grad.Pisac je ponovo bio zateèen onim što se dešavalo.Ta žena bila je on,starac bio je on,a opet u to nije siguran pa i dalje tumara.Sada su njemu zatvorene oèi,užasno.I sve je bilo divno i opuštajuæe.Gospoða je æutala i gledala u svog junaka,uživala je u
pogledu.Na kraju toga mu reèe:
-Znate je mnogo volim prièe.Smatram sebe potomkom Šeherezade.
Poslije ovoga nasmija se glasno,a Ilija joj se pridruži u smijehu.
-Pa hajde prièajte mi malo.
Zapalili su vatru i sjeli su jedno nasprem drugog. I kada su se veæ bili
smjestili,zaèu se tih glas žene vozaèa,koja gledajuæi Iliju u oèi krenu na
put u nepoznato.
-U jednom malom gradu,vrlo malom,neki su ga smatrali za varoš živio je
starac po imenu Nik.Niko ne zna da li mu je to stvarno ime bilo ili nije,ali bez obzira na to svi su ga poštovali i u isto vrijeme ga se plašili.O njemu se ništa nije znalo,postojali su samo nagovještaji.Nije ima porodicu niti prijatelja,osim jedne djevojèice koja je prosila na ulici.Njihovo prijateljstvo poèelo je od prvog njihovog susreta,ona ga se nije bojala èak što više osjeæala je jaku ljubav prema njemu,ta ljubav bila je uzajamna.Djevojèica je imala 9 godina,i živjela je na ulici sa babom.Ne zna se da li joj je to prava baka ali one nisu imale nikog zato su se i zbližile.Zvala se Kana,i jako je voljela da izmišlja pjesme o svom imenu i sebi.Od svih tih pjesama koje je pjevala,najomiljenija joj je bila »Sirotica» koja je glasila ovako:
«Negdje na svijetu živjela je djevojèica,
Bila je olièenje dobra,
Zvala se Kana,
Ali su joj svi tepali sirotica.....»
I to bi pjevala èesto,imala je savršen glas,dobar osjeæaj za ritam.Starac
bi je stavio u krilo,dao joj neki fini sendviè i gledao bi je sa uživanjem.Niko nije znao zašto voli toliko tu malu curicu,prvo su se svi
èudili,ali kasnije su se navikli da ih gledaju zajedno.Njenu baku,zapravo ženu od nekih 60 godina nije simpatisao,smatrao je da ona ne bi trebalo da se stara o Kani.
Gospodja stade i zamisli se.Ilija se veæ bio stvorio u taj svijet i kada èu da je prièa stala trgnu se trljajuæi oèi.
-Zašto je Nik toliko volio Kanu,i zašto nije volio njenu baku?
Pisac se i sam zamisli,on je znao odgovore,ali ih nije htio otkrivati.Gospoða se okrenu ka Iliji i nasmija se.
-Sve æeš saznati.
On ustade i dodade još drva u vatru,zatim se vrati na stari položaj i poèe polako da diše.
-Njena baka,zvana Sela,imala je gadnu narav,ni malo nije voljela Kanu,ali
ju je èuvala da bi joj djevojèica prosila i ono što dobije da joj donose.To je bilo pravo maltretiranje,i starac se trudio da je udalji od
Sele. Ali djevojèica je bila jako privržena svojoj babi,nikada ne bi otišla od nje.I život se nastavljao.
Jednog dana u sred velike meæave,starac je krenuo u prodavnicu.Obukao je kožni kaput i stavio kapu nas glavu.I dalje mu je bilo jako hladno,kada je izašao iz kuæe rekao je:
- «Gadan dan,hladni decembar.»
I uputio se ulicom koja je bila klizava od kiše i poluistopljenog snijega.Pred prodavnicom je zatekao Kanu kako sjedi na ploènik i grije
ruke tako što duva u njih.Male ruèice bile su smrznute i krv je slabo cirkulisala.Starac se naježi od užasa koji je vidio.Srce mu se poskoèi i osjeti se loše.Djevojèica se obradova kada ugleda starca,i reèe mu:
-«Dobar dan èiko.»
Njemu je bila knedla u grlu,nije mogao progovoriti,njegovo najmilije stvorenje patilo je krivicom njene bake.Uze je za ruku i povede je kuæi.U prodavnici su kupili nekoliko potrebnih stvari,zapravo slatkiša.Kada su
ušli u kuæu uzeo je æebe i pokrio djevojèicu,smjestio ju je na fotelju kraj ognjišta.I posle svega toga joj reèe,po prvi put se takvim toplim tonom obratio nekom:
-«Od sada æeš živjeti sa mnom,i nikako te više neæu dati onoj ženi da te
maltretira».
Kana samo što ne zaplaka u tom trenutku,ali znala je da æe umrijeti na ulici.Iako još nije bila svjesna,ona je ipak voljela Nika više od Sele.
Starac je èitao prièe djevièici sve dok nije zaspala,njena baka je veæ bila zabrinuta što Kane nema.Ipak je gajila malo ljubavi prema
djevojèici,ali je više brinula o novcu koji je trebala da donese.Na kraju ode da je potraži.
Svratila je do prodavnice i kada je vidjela da Kane nema udje unutra i upita curu koja je radila tamo.
-Ne,nisam je vidjela.Ne izlazim napolje zbog hladnoæe.
Sela se okrenu oko sebe i pade joj na pamet da je možda kod starca.Odmah se uputi ka njegovoj kuæi.Hodala je ubrzanim tempom,jako je disala.Kada stiže pred Nikovu kuæu povika:
-Vrati mi unuku!
On èu njemu veæ poznat glas bake,pa brzo izaðe da ne bi probudila djevojèicu.Kada Nik zamoli Selu da prekine sa vikom,ona mu još glasnije reèe da joj vrati djevojèicu ili æe ga prijaviti za kidnapovanje.
-Vrati mi je,ako to ne uradiš sada idem u policijsku stanicu.
-Djevojèica nije kod mene.
Na kraju buènog i teškog razgovora i svaðe,Sela ode u policiju kako je i
prijetila. Podnijela je prijavu za kidnapovanje njene unuke i nagovijestila je u prijavi da se najvjerovatnije nalazi u kuæi Nika,starca èije prezime ne zna ona,a vjeruje ni niko drugi.
Inspektor se na to nasmija i ponovo je zapita za ime tog èovjeka.
Sela ga pogleda èudno pa odgovori:
-Ja govorim istinu,prezime tog starca ne zna niko,pa vi možete provjeriti.
Dva policajca otišla su kod Nika kuæi,a on je dobro sakrio djevojèicu.Priveli su ga i morao je prenoæiti u èeliji.I tu se desilo nešto neoèekivano i žalosno.
Gospoða za trenutak uæuta,pogleda u Iliju tužnim pogledom,koji ga je natjerao da izgovori par rijeèi:
-Šta se desilo?Da li je moguæe da æe se tako rastati i Kana æe nastaviti
svoj život sa užasnom bakom?
-Saèekaj,sve æeš èuti....
U toku noæi Niku je pozlilo,od hladnoæe a i brige zbog djevojèice,doživio je srèani udar.Veæ je jednom zbog toga bio na ivici života,ali sada je smrt bila neizbježna.Kada se našao na bolnièkom krevetu,svjestan da umire
odluèio je da kaže svoje pravo ime i prezime.
-Ja sam Nikolas Wild,otac Meri Wild koja živi u susjednom gradu.Evo vam broj telefona,zovite je hitno.
Oni uèiniše kako ih zamoli starac i nakon tri sata kraj njega se našla Meri,njegova kæerka koju je rijetko viðao.Nije plakala,po osobinama lièila je na oca,nikada nije izražavala bilo kakvu emociju.I tada joj on isprièa sve i zamoli je da uzme djevojèicu kod sebe.
Nakon nekoliko dana dok je molio da mu dovedu djevojèicu,preminuo je a poslednja želja mu ne bješe ispunjena.Na suðenju se djevojèica oduze Seli,a Meri je potpisala papire za usvajanje.Dok je Kana odrastala dešavale su se èudne stvari.Naime...
-Ovo je sasvim dovoljno,reèe žena.
Ilija je æutao i gledao zamišljeno u vodeni pokrivaè.
-Da li æete nastaviti sledeæi put?
-Možda.
Bilo je jako kasno kada se oni odluèiše za povratak kuæi.Nikako nije mogao shvatiti prijateljstvo sa ovom gospoðom,zbunjenost ga je savlaðivala.Ali ostaæe sa njom.
|
Posjeta : 1993 |
|
|
|
|
Home
Grad
Drutvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 