1
Drugi pišu - "Dnevnik"
Čija je Crna Gora?

    Čija je Crna Gora – crnogorska ili srpsko-pravoslavna?
Ovo je pitanje u samoj osnovi društvenih sukoba na Cetinju od prošlog vikenda.
S jedne strane, odgovor komplikuje činjenica da su mnogi Crnogorci istovremeno i vernici Srpske pravoslavne crkve.

Kao i da mnogi građani Crne Gore sebe ne smatraju Crnogorcima, i/ili se protive vladavini Mila Đukanovića.

Pa onda i samoj Crnoj Gori, pošto Đukanović personifikuje crnogorsku državnost.

S druge strane, odgovor na to pitanje je krajnje prost i baš nimalo komplikovan.

Crna Gora jeste – crnogorska.

Nezavisna država svih građana Crne Gore, bili oni verni ili bezbožni, Crnogorci ili Srbi.

Sekularna, multietnička i građanska, narodno-oslobodilačka i ekološka.

I kao takva mora da ostane i opstane, bar ukoliko nam je stalo do mira.

Drugim rečima, u pitanju je sukob između dva koncepta ili dve vizije oko spomenutog temeljnog pitanja.

Zato jedni ne daju svetinje – a drugi ne daju Cetinje.

A na čijoj smo mi tu strani?

Dakle, čija i kakva je Crna Gora?

Crkvena ili sekularna?

Teokratska ili demokratska?

Kleronacionalistička ili građanska?

Kolaboracionistička ili antifašistička?

Četnička ili partizanska?

Srpska gubernija ili samostalna država?

Vazalna ili nezavisna?

Da li je ona vizantijska ili evropska?

Varšavski ili NATO paktovska?

Rusko-federacijska ili evropsko-unijska?

Da li je na istoku ili na zapadu?

Je li srednjovekovna ili prosvećena?

Da li je tradicionalna ili moderna?

Da li je Crna Gora svet – ili samo deo srpskog sveta?

Ovo su središna pitanja i temeljne društvene podele koje su i vrednosne, kulturne, ideološke i sociološke, a ne samo dnevnopolitičke.

I neuporedivo su važnije od nekakvog Jovana (Joanikija) Mićovića, Mila Đukanovića, Aleksandra Vučića, Zdravka Krivokapića ili Dritana Abazovića.

Istovremeno, SPC ili Mitropolija crnogorsko-primorska, jeste politički akter u Crnoj Gori.

I „država u državi koju ne priznaje“ (Miloš Perović) – ali joj zato sastavlja Vladu.

Nema tu nikakve teologije, sholastike ili mistike, već jedino čiste političke ideologije (uz lukrativnu zaštitu nekretnina i građevinskog zemljišta).

Famozne litije bile su politički mitinzi po udbaškoj recepturi jogurt ili balvan revolucija svojevremeno.

I na čijem smo užetu već visili, razbucavši onu zajedničku južnoslovensku državu.

Identično kao što su islamisti i ostali talibani jedna priprosta politička verzija islama, tako je i svetosavlje ona politička i fundamentalistička verzija srpskog pravoslavlja.

U pitanju jeste paracrkvena i šatroverska ideologija koja je, pre svega, antimoderna, antizapadna i antievropska.

Kao i narajcano ratoborna i militantna prema okruženju.

Neobično je samo što ovu očiglednu činjenicu upadljivo ne kapiraju čak ni mnogi antiratno i antinacionalistički orijentisani intelektualci u (Drugoj) Srbiji.

Dok nije naročito neobično što tu ujdurmu ne shvata aktuelna srpska opozicija; ona je opozicija jedino Aleksandru Vučiću, ali ne i Vučićevoj politici.

I možda naočiti Đukanović i nije naročiti lučonoša vladavine prava ili principa smenjivosti vlasti.

Ali on vremenom jeste postao odvažni zaštitnik i opozicionim figurama i opozicionim medijima tokom smrtonosne vladavine Slobodana Miloševića.

I državnik koji je zatim – neverovatno, ali istinito – oprezno i vešto (iz)gradio nezavisnu Crnu Goru na Balkanu, i u NATO paktu i na korak do EU.

A sve to bez krvoprolića i rata koji je pratio tačno svaku drugu postjugoslovensku državu od Triglava do Vardara.

Upravo to nepodnošljivo smeta nacionalno-verskim salonima i proruskim kružocima u desantu na Cetinje.

Samo su opravdano odsutni Amfilohije i Arkan nedostajali.

Krajnji cilj političkog delovanja SPC u Crnoj Gori zapravo je nova – Savezna Republika Jugoslavija.

A sećamo li se zaista ove odurne i nakaradne državne tvorevine u mrskom trajanju od 1992. do 2002?

Jedne federalno asimetrične, međunarodno izolovane, pod embargom sankcionisane, odasvud prognane, materijalno bedne i duhovno siromašne, ali zato izdašno korumpirane, kriminalne i zločinačke kreature (politike) Slobodana Miloševića?

Da li zaista treba da iznenađuje, i resantimanski vređa, što se čak i Crnogorci odvajaju od takvog zla i naopakog?

Isto kao i Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci i Kosovari?

Velika Srbija po pravilu završi u najmanjoj Srbiji. Kako ide ono sa tim prokletim raskidima – nije do tebe, do mene je?

Na barikadama na Cetinju, građani Crne Gore jesu branili određene političke i društvene vrednosti.

Ne zaboravimo da je upravo Cetinje bilo središte Narodnooslobodilačkog, a zatim i antiratnog pokreta.

Cetinjani ustaju protiv granatiranja Dubrovnika, skandirajući S Lovćena zora kliče, oprosti nam, Dubrovniče.

Jedino u Cetinju nije bilo parapolitičkih litija SPC.

A ne zaboravimo ni da na Cetinje još davne 1494. dolazi tačno prva štamparska presa na ovim ubogim prostorima, samo pedesetak godina nakon što je otkriva Johan Gutenberg.

Kako ono prosvetiteljski beše – „Knjige, braćo moja, a ne zvona i praporce“?

Uzgred, na kampusu Univerziteta u Novom Sadu na Limanu, postoji mural sa likom Dositeja i sa ovom čuvenom i oštroumnom porukom.

I neko je nedavno oskrnavio taj mural, tako što je, crnim sprejom, jednom Dositeju Obradoviću prefarbao, tj. iskopao oči.

S tim u vezi, šta povezuje Cetinje i – novosadski Liman?

I gde živi i radi i ovaj sociolog i kolumnista?

Povezuje ih nacionalistička paranoja kao odmazda ili kaznena ekspedicija prema svemu drugačijem, građanskom, gradskom i modernom.

Jer i sve limanske fasade nedavno su prefarbane srpskim zastavama, uz prateće litije one partijske omladine.

„Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti“, još 1973. je izvrsno pisao Danilo Kiš.

Posredi je – pokoravanje, kako je pisao Uelbek.

Zbog političko-vrednosne neposlušnosti Cetinja, pa i crvenoburžoaskog Limana prema nacionalističkom mejnstrimu, nacionalisti osećaju paranoičnu potrebu da upravo tamo obeleže svoju teritoriju, te proglase svoju dominaciju nad jednim gradom, a time i čitavim društvom.

Da se baš tu, svesno i namerno ustoliče.

Da helikopterski udostoje i da mitraljezima proglase; da pokore, zaprete, osvoje, prisvoje, obeleže, uriniraju, ofarbaju, prekreče, da se zapljunu i da pljunu u lice.

Jer, hajde da se ne zajebavamo već jednom.

Političko-medijski mejnstrim u Srbiji jeste da je nezavisna Crna Gora tek neprirodno otpali ili kvarno odvojeni deo Srbije.

Ali ne zadugo.

I da su Crnogorci integralni deo srpske nacije, samo što nikako da i oni sami to shvate i nekako zavole.

Jesmo li pogledali Ćirilice i jutarnje programe na Hepiju, odnosno Pinkove dodatke Nacionalnom dnevniku u poslednje vreme?

Za ove srećne i ružičaste narativčiće, Crnogorci su samo izmišljena nacija, odnosno tek regionalna ili geografska odrednica velikosrpskog sveta.

Crna Gora i Crnogorci ovde su komotno percipirani kao mrsko prozapadna, kvarna i kratkotrajna politička fikcija, odnosno kao bludni sinovi koje onda valja pedagoški prevaspitati.

Oni su otpadnici, komite, Milogorci, Montenegrini, te kriminalci i još dileri drogom usput.

Nezavisna Crna Gora ostaje drugo oko u glavi, iako sa privremenom mrenom modernosti koju sada valja operisati na živo.

Tamjanom, kalašnjikovim ili helikopterom svejedno.

A zamislimo npr. nekakve Mađare koji smatraju da su svi stanovnici Vojvodine (ili, da, Vojvođani) zapravo – Mađari.

Dakle, čak i oni Vojvođani koji se možda osećaju kao Srbi, Slovaci, Rumuni ili Rusini. Džabe im sve to, pošto su delovi Vojvodine bili delovi Ugarske još od 10. veka, i tako sve do 1918, odnosno ugrubo čitavih osam vekova (sa izuzetkom turske vladavine 1552-1699).

I zato, svi su Vojvođani – Mađari, a Vojvodina je – Mađarska (Sparta?).

Pa deder onda litije i mađarske trobojke po Novom Sadu (Srpskoj Atini?). Kako se tada osećamo?

Možda identično gnevno kao i Crnogorci kojima na Cetinju tupimo da su oni zapravo Srbi, zar ne? I onda, čija je Crna Gora? Naša ili samo – svoja?

Dakle, u subotu i nedelju, slobodarsko Cetinje beše i svetao primer i svojevrsni mikrokosmos – Luča mikrokozma, vaistinu.

Koncentrisana tačka sukoba između dva koncepta.

Sekularnog i crkvenog, građanskog i etnonacionalnog, pluralizma i monizma, proevropskog i proruskog, zapadnog i istočnog, partizanskog i četničkog, kosmopolitskog i patrijarhalnog, slobodnomislećeg i bogobojažljivog, modernog i tradicionalnog.

A ne samo sukob između – helikoptera i drumskih barikada. Beše to vaseljenski sudar između suprotstavljenih vrednosti i vizija svoje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koji odlikuje čitavo crnogorsko, kao i srpsko društvo.

A šta o svemu tome smatra naš Petar Petrović (sa uplatnice)?

Iako pomalo manihejska i gnostička, Njegoševa slika kosmičke borbe između dobra i zla, i svetla i tame, odrazila se i na barikade kod Belvedera na Cetinju.

Jedni hoće na moderni Zapad, a drugi bi radije u srednjovekovnu prošlost. Ili u rusku i velikosrpsku sadašnjost. I to je, otprilike, sve. I zato – ne damo Cetinje!



Aleksej Kišjuhas

Posjeta : 24