Five W PG - E-glasilo gradjana Podgorice

Brze činjenice

Glas GradjanaPG

O nama

Anketa

Pretraži

Marketing

3
Profesor Tiodor RosiĂ¦ o umjetnosti nedavno preminulog crnogorskog slikara
KoloristiĂ¨ki luk Cvetka LainoviĂ¦a
- Slikarstvo Cvetka LainoviĂ¦a okrenuto je prema Ă¨oveku i njegovoj sudbini. Tematskomotivski ono odgoneta metafiziĂ¨ku suĹˇtinu i smisao biĂ¦a, bez obzira Ĺˇto Ă¨ovek nije srediĹˇte i svrha sveta. Svedeni, antromorpfni oblici nisu, pak, determinisani apsolutom kao srediĹˇtem sveta. SlaveĂ¦i Boga, LainoviĂ¦ nije zaboravio Ă¨oveka; baveĂ¦i se Ă¨ovekom, nije s uma smetnuo Boga. Ono Ĺˇto slika odreĂ°eno je autonomijom Ă¨istoga duha. Umesto podraĹľavalaĂ¨kog, Ă¨ulnog primanja, kopiranja i uobliĂ¨avanja spoljaĹˇnih utisaka, LainoviĂ¦ poseĹľe za unutraĹˇnjom duĹˇevnom ekspresijom. Omiljene su mu predstave muĹˇkog i Ĺľenskog tela, religiozne teme, poput Hristovog ulaska u Jerusalim, Bogorodice s Hristom ili Voskrsenja, kao i mitivi, ptice, stopala, sunca, brda - zapisao je profesor Tiodor RosiĂ¦ u katalogu za retrospektivnu izloĹľbu nedavno preminulog crnogorskog slikara Cvetka LainoviĂ¦a koju je priredila JU "Mezeji i galerije". Likovni redukcionizam glavno je svojstvo LainoviĂ¦eve slikarske ekspresije. Na poĂ¨etku i na kraju njegovog prapoĂ¨etnog slikarstva bila je boja, izmeĂ°u beli monohrom: Ă¨ist, izvoran, umiven slikarevom duĹˇevnoĹˇĂ¦u. OdreĂ°ujuĂ¦i Ă¨ovjekom svoje slikarstvo, LainoviĂ¦ tog Ă¨oveka nije liĹˇio vere i Boga. VeĂ¦ od samih svojih poĂ¨etaka, on slika pojedine starozavetne ali i novozavetne predstave. Njegovo slikarstvo nije carstvo obezboĹľenog Ă¨oveka.Nema u njemu suprotnosti i suprotstavljenosti izmeĂ°u izmeĂ°u oblikujuĂ¦e boĹľanske moĂ¦i i oblikovane stvari. Kao Ĺˇto se Ă¨ovek ne moĹľe razumeti bez Boga, tako se ni Bog ne moĹľe razumeti bez Ă¨oveka.. LainoviĂ¦ev Bog nije onaj starozavetni, Ă¨oveku nadreĂ°eni Bog, veĂ¦ novozavetni, milosrdni i praĹˇtajuĂ¦i. Tome Ă¦e biti primerena i LainoviĂ¦eva ikonografija. Od robusnih, kao u kamenu uklesanih, verujuĂ¦ih, starozavetnih, drevnih i izvornih predstava, njegovo slikarstvo preobraĹľava se prefinjenoĹˇĂ¦u i iskoĹˇenom modijanijevskom figurativnoĹˇĂ¦u u lainoviĂ¦evskiredukovani ikonopis - vertikalno uznet i snaĹľno oslonjen na srpskovizantijski ikoniĂ¨ki iskon. U likovnom jeziku slikarskom moĹľe biti mnogo stranputica, zavijutaka i rukavaca, sve dok se taj jezik stvaralaĂ¨ki i likovniojeziĂ¨ki ne uobliĂ¨i. LainoviĂ¦evim iskonskim, izvornim i starostavnim slikama prethodilo je njegovo Ĺˇkolovanje u Ljubljani i Zagrebu, gde je i diplomirao na ALU: CrteĹľ je uĂ¨io kod Krste HegeduĹˇiĂ¦a, stvaralaĂ¨ki preobraĹľaj doĹľiveo je tokom Ĺľivota i rada u Beloj Crkvi, a umetniĂ¨ki se definitivno uobliĂ¨io preko misterije boĹľanske beline, u Beogradu. Tu se, i na samom stvaralaĂ¨kom kraju, vratio boji. Ta stvaralaĂ¨ka trijada ovog slikara - od crne, braon i sivkaste, preko mistiĂ¨ne harmonije beline, do boje na kraju - gradi koloristiĂ¨ki luk Cvetka LainoviĂ¦a. ArhaiĂ¨ni oblici, snaĹľna, duboka, smeĂ°e-crvena linija, ocrtane figure na kameno-reljefnoj pozadini, figure oslikane smeĂ°im sivkastim i oker bojinim tonovima, daju uljima LainoviĂ¦eve prve slikarske faze aspekt drevnosti, snage, elementarne postojanosti i pribliĹľavaju se drevnom likovnom konceptu kakav je recimo onaj u Altamiri. Tu, na samom poĂ¨etku, LainoviĂ¦ je usvojio i kasnije doslesdno primenjivao naĂ¨elo:drĹľati se slobodne linije. HriĹˇĂ¦anske, verujuĂ¦e, moralne postavke LainoviĂ¦ je primerio duhovno oslabljenom Ă¨oveku, pokuĹˇavajuĂ¦i da doprinese njegovom katarziĂ¨nom preobraĹľaju. Nastojao je to da uĂ¨ini s ontoloĹˇkih pozicija Ă¨iste umetnosti, iz srĹľi unutarlikovnih veza. U svojoj drugoj slikarskoj fazi, ovaj mistik reljefne bele boje i belobojnih palimpsestskih naslaga, pokuĹˇavao je da doĂ¨ara likovnu misao slike. Ucrtavao je ili urezivao linijom oblikovne, svedene i stilizovane aktove, predstave Isusa Hrista, Bogorodice, anĂ°ela i drugih, neverovatno maĹˇtovitih oblika. Ăinio je to ne samo na nivou likovnog jezika veĂ¦ i knjiĹľevno-umetniĂ¨kim sredstvima. Slikar je, naime, objavio u devet knjiga i svoje misaone opservacije o umetnosti, ljubavi, Ĺľivotu, Ĺľeni; misli o sopstvenoj slikarskoj poetici i smrti. LainoviĂ¦ev slikarski luk u drugoj slikarskoj fazi obogaĂ¦en je belim monohromom. Ovaj naĹˇ, verovatno najbolji, crtaĂ¨ portreta, sada pribegava postupku redukcije boja i indukciji belog bojnog spektra, u kojem su zepretane sve boje. Likovno-kritiĂ¨ki to je definisao kao beli minimalizam. Sva iz jednog poteza i iz jedne linije, njegova linija nije viĹˇe robusna veĂ¦ prefinjena i sigurno voĂ°ena. Njegovoj beloj boji, bilo da je na kartonu, lesonitu, platnu ili glatkom papiru velike gramature, ne znaju se poĂ¨eci i ne nazire kraj. Ona se preobraĹľava u belu svetost spasenja. Preko harmonije boĹľanske beline slikar nastoji da oplemeni i spase obezboĹľenog Ă¨oveka. I njegovoj liniji ne znaju se ishodi, a ni zalasci. Neznano je otkuda dolazi, ali se zna kamo stremi. Slikar njome pokuĹˇava, u neprekidnosti njenoj, da dostigne potencijalnu beskonaĂ¨nost veĂ¨nog trajanja. VeĹˇta slikareva ruka, na reljefnoj beloj podlozi, uz kakvu bojnu mrlju, datu najĂ¨eĹˇĂ¦e s funkcijom dogradnje kompozicionog jedinstva slike, doĂ¨arava sva ona plemenita svojstva ekspresivne nepomuĂ¦ene lepote deĂ¨jeg crteĹľa. Ta svojstva crteĹľa zadrĹľaĂ¦e i u treĂ¦oj, zavrĹˇnoj fazi svoga slikarstva, gde na koloristiĂ¨ki iznijansiranoj podlozi urezuje belu liniju. Te slike, poput recimo potresne slike-autoportreta "Moj Hrist", nastale su najĂ¨eĹˇĂ¦e na sjajnom papiru velike gramature kaĹˇiranom na lesonit, a ima i ulja na lesonitu i platnu. VeĂ¦inu svojih imanentnih predstava, od Bogorodice do BogoĂ¨oveka, od stilizovanih predstava do slika Ostroga ili LovĂ¦ena, LainoviĂ¦ je i nadalje zadrĹľao. Ovoga puta posegao je, dakako, za punim koloritom. On se, meĂ°utim, ne ponavlja. Invarijantnim oblikovanjem predmeta dobijaju se novi predmeti. Pritom se, naravno, nikada ne koriste takozvane Ă¨iste boje i ne dovode u neposrednu vezu boje koje se koloristiĂ¨ki meĂ°usobno iskljuĂ¨uju. Estetski nivo LainoviĂ¦evog slikarstva nije u reproduktivnom postizanju antiĂ¨kog reda, mere i sklada, recimo u crtanju aktova, veĂ¦ na temelju pretakanja neĂ¨ulno lepog u forme. Njegov cilj nije u svrstavanju Ă¨ulne likovne senzacije veĂ¦ usaglaĹˇavanje s umom i duhom, Ĺˇto Ă¨esto ima i ironiĂ¨ni podtekst. Zato je LainoviĂ¦ i slikar ironiĂ¨no-groteksnih prizora. Procena imanentne prirode LainoviĂ¦evih slikarskih dela, koje pripada samom vrhu naĹˇega slikarstva, ne noĹľe da se izvede mimo zakljuĂ¨ka da je osnovna LainoviĂ¦eva stvaralaĂ¨ka intencija usmerena ka idealima umetniĂ¨ke autonomije, nastale u ravni Kantovih dela nezavisno lepog. LainoviĂ¦ev koloristiĂ¨ki luk, kojim se doĂ¨arava tematsko-motivska usmerenost prema antropoloĹˇkim vrednostima i hriĹˇĂ¦anskom verujuĂ¦em duhu, samo potvrĂ°uje Hegelov stav da je umetnost beskonaĂ¨na duhovna stvarnost ideja. Likovnim jezikom, tematskomotivski, oblikovnim sredstvima, LainoviĂ¦evo slikarstvo svojom estetskom prirodom, potvrĂ°uje da su njegove ideje Ă¨istoga duha pretoĂ¨ene u veĂ¨no trajanje.
Posjeta : 2591