|
|
| |
| 1 | | | Prièa sedmice | | Podgorica |
 Lepe gradove nekako je odviše lako voleti, kao i lepe ljude; ovde "lepo", naravno, znaèi ono što je kodifikovano kao takvo, pri èemu uvek ostaje nekako nedoreèeno ko taèno, i na osnovu kojih prerogativa, arbitrira u toj stvari. Kada je Crna Gora u pitanju, zna se šta je red i šta se šika u boljem društvu: Ah, Cetinje! Oh, Kotor! Eh, Perast! A Podgorica, da prostiš?
To je, hm, tamo neki polusluèajni "glavni grad" na vetrovitoj raskrsnici puteva, glavni više iz nužde, grad više uslovno, u nedostatku veæeg: menhetnski zakvadraæena površina s administrativnom dušom malog Vašingtona, betonsko-staklena šahovska tabla s tek prstohvatom sluèajno preostale patine uz obale reka, uzavreli kotao dovoljno blizu moru da u njemu bude prevruæe, i dovoljno daleko od njega da nemaš gde i kako da se rashladiš. A pride još i varoš bez èvrstog identiteta i slavne istorije: ta je potonja rabota, koje u Crnoj Gori inaèe uopšte ne manjka po kvadratnom metru i glavi stanovnika, nekako rasporeðena na sva druga mesta od Mojkovca pa do Ulcinja, na sve èetiri strane sveta od ušæa Ribnice u Moraèu. Podgorica mu tu doðe kao nekakav kusur iz vaskolikih crnogorskih previranja, najmanji zajednièki nazivnik svih tih živopisnih plemena što nastanjuju te stene, tu obalu, i ono nešto zemlje izmeðu.
Kako se uopšte odupreti ovom žilavom stereotipu? Pravo da vam kažem, dobar deo života proveo sam ni najmanje ne mareæi za to: i Podgorica i cela Crna Gora bile su jako daleko od mene i svega mojeg, kao nekako baš onaj zakutak naše velike socijalistièke otadžbine o kojem sam najmanje znao i za koji sam najmanje mario. Zapravo, nikada nisam ni bio u tadašnjem Titogradu, osim dva-tri beznaèajna tranzita na putu ka ili od crnogorske obale, na koju smo ionako retko išli, jer nam je ono severnije i èakavskije more bilo milije i bolje. A ono što bih o Titogradu èuo (to jest: ništa) svakako mi nije moglo pobuditi radoznalost.
Tako je ispalo da sam prvi put u Podgoricu uistinu pristigao 1999, na dan-dva izvirivši iz karakazana Srbije u poodmakloj fazi terminalnog slobistièkog ludila. A Tamo Dole sam zatekao jedan osunèani grad u potmulom previranju, nešto što kao da polako prestaje biti betonska kasaba i postaje nešto drugo, još je nejasno šta, ali kanda æe se razjasniti za mesec, za godinu, za tri. I od tada do danas, raznim poslima, eto me u Podgoricu svakih nekoliko meseci, i pratim njenu transformaciju, utvarajuæi sebi da ponekad zapažam i ono što promièe zasiæenom, rutinerskom oku onih koji su stalno tamo.
Rastereæen bilo kakvih liènih i porodiènih prièa, celog onog slatkog ili gorkog taloga iskustva koji nas za neka mesta intimno i doživotno vezuje, èineæi nam ih bliskim i razgaženo udobnim poput kakve proširene verzije sopstvene dnevne sobe, ali baš zato i ponekad neprozirnim za neki opušteniji pogled, Podgoricu sam mogao pustiti da mi uðe pod kožu onako uzgredno, drugarski, bez obaveza i velikih reèi, i sa minimumom oèekivanja što dolikuje gradu koji nije na glasu sa svoje neuporedive, optereæujuæe lepote, istorije, šarma, èega veæ. I sada je gotovo, zapravo, godinama veæ je gotovo: odavno sam iniciran i inficiran, Podgorica je neodvojiv deo moje duševne geografije, ako me duže od tri-èetiri meseca ne zovu dole, na jug, unervozim se i zabrinem da ih nisam èime uvredio, da nisam nekako prokockao naklonost osunèanog èempresastog grada kojem tako dobro stoji sparina leta, ali i blagost južnjaèke zime, èak i onda kad zagudi zaguljeni sjeverac kojeg se rasni Podgorièanin plaši više nego radijacije.
Kontemplacija pred Karverom, najbolje u junu, u hladovini mosta nad skoro išèezlom vodom Ribnice, jedan je od onih zen-trenutaka koje ništa ne može da zameni; baš kao ni kamenu unutrašnjost dobrih podgorièkih kafana u kojima vranac, sir i pršuta imaju drugaèiji ukus no bilo gde drugde, ili usporeni noæni špancir kroz veæ dremljivi grad utonuo u perinu od zimzelenih mirisa, pa tako klaj-klaj sve do glavnog hotela podgorièkog, u kojem æeš najslaðe usnuti kad si u sobi koja gleda na park i na jug, uz tiho krèanje tranzistora, dok sa otvorene terase dopire prigušena bela buka ulice kojom postojano kroz noæ do jutra curka život, ne žureæi nikuda, no samo prolazeæi, onako kako život veæ prolazi onda kada je Sve Na Svom Mestu. A ujutru, za doruèkom, brižna teta u borosanama pitaæe te majèinski treba li ti još nešto, i èiniæe se kako je za to uistinu zainteresovana, ovde, pod suncem, usred Podgorice, usred života. I stvarno, treba li ti još nešto?
|
Teofil Panèiæ
Posjeta : 1980 |
|
|
|
|
Home
Grad
Društvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 