 I nije straŔno umreti.
Strah prestaje onog trenutka
Kada duÅ”a izaĆ°e iz tela
i postane slobodna zauvek.
Zauvek!
Kako je to lepo reƦi!
Ima jedna stvar kod āzauvekā
Koja ne valja.
Ovih dana zauvek je
Sve kraƦe i kraƦe.
Tu je i nevolja ā zauvek.
Zato je sada
Sve tako teŔko!
Zato danas
sebe teram, kažem:
nastavi!
Gledam srce kako raste.
Uzan postaje mi grudni koÅ”.
I nije straŔno umreti.
NekadaŔnja privrženost telu
prestaje,
ne oseƦa potrebu za njim.
Lebdim izvan
i posmatram ga sa visina
kao odbaĆØenu odeƦu.
Nikom se ne pravda,
duŔa je sama svoja gospodarica.
Niko je ne sažaljeva,
nekontrolisano keti nebu,
sleti na kroÅ”nje drveƦa kada poželi,
oseti miris cveta nekada dragog,
pobegne od kiŔe,
u sunĆØani predeo.
NeograniĆØeno zuri u jednu taĆØku,
ne plaÅ”i se hoƦe li je neko pitati:
ima li povratnu kartu.
Posmatra odbeglu ljubav.
Stigne svuda, ne kasneƦi.
Interesovanje nestaje za sve Ŕto se kupuje.
Sve bitno, postaje nebitno,
odbaĆØeno u kontejner!
Ostaje ona sama:
da leti, sanja i broji zvezde sjajne,
nikad sjajnije.
UsliŔava molitve
za plaŔljive duŔe
koje zaslepljene prolaznim
ne vide svu lepotu sveta
izvan tela.
| 
Home
Grad
Drutvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 