 Sav težak rad,
napori i žuljevi
nisu mi udelili sreæu i mir,
kakav mislim da mi sledi.
Je li to sve – pitam se.
Strah od smrti,
želja da ponovo budem mala.
Ne, nije to!
Panika, mislim.
Jedno je misliti,
a drugo znati...
Ima razloga Å¡to sam tu,
ono Å¡to radim je bitno,
Važno je postojati!
Doživljaj života
donosi ispunjenje i radost,
iz èasa u èas,
i da je moja svrha
vredna življenja.
Kada se sve to izgubi,
oseæaj svrsishodnosti
i doživljaj suštine,
gubim ono što podstièe duh
i ne dozvoljava mu da se istakne.
Živa sam, ali kao da nisam.
Um paranoja ispunjava.
Hodam, ali, ipak, bežim!
I onda mi bude dosta,
ali stvarno dosta,
uporeðivanja sa ovim i onim:
kompleksaša, snobova,
idiota, debila, imbecila...
I tako,
utkana je u mrežu
svakodnevnice
bol moja.
Ne vidi se,
prigušena, danju.
Ali, noæu
èini mi se
damari nespokoja
mogu pokositi
i najdublju travu
kroz koju hodam,
u snu.
|
Home
Grad
Društvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 