Five W PG - E-glasilo gradjana Podgorice

Brze činjenice

Glas GradjanaPG

O nama

Anketa

Pretraži

Marketing

1
PriĂ¨a sedmice â€“ Milutin NedeljkoviĂ¦ (1931. â€“ 2008.)
Kraj
Da, to je tek sada kraj moga puta. Kada se sve sabere, ispada da moj Ĺľivot i nije bio toliko loĹˇ. A onaj, koji je trideset godina radio u najam, niĹˇta bolje nije ni mogao da oĂ¨ekuje od Ĺľivota!... LeĹľim u kovĂ¨egu sa prekrĹˇtenim rukama na grudima-bez kapi krvi u njima. A ovo, Ĺˇto ja nazivam kovĂ¨eg, to su oveĂ¦e naprsle naĂ¦ve, ovlaĹˇ premazane uĹľeglim lanenim uljem. Dobro Ĺˇto je poklopac napravljen od novih dasaka. Tako bar, za prvih jesenjih dana, neĂ¦e odozgo sa zemlje, po mom licu kapati prljava voda. A posle, kroz mesec, kroz godinu, biĂ¦e sa mnom isto, kao Ĺˇto biva i sa ostalim mrtvim ljudima. Svi oni, koji su Ĺľeljeli da me isprate, njih deset ili neĹˇto viĹˇe, sede preko puta mene, u senci babaroginog drveta i priĂ¨aju viceve. Pored mene joĹˇ nema onih kojima sam celog Ĺľivota i pripadao. Najamnici-moja napaĂ¦ena sabraĂ¦a-joĹˇ su dole, pored reke, na gazdinim tvrdim njivama- Ăujem udarce otupelih motika. To oni pevaju u horu, tuĹľnu najamniĂ¨ku pesmu. Kada se veĂ¨eras, na nebu, bude okotio slinavi mesec, oni Ă¦e doĂ¦i, da u tiĹˇini postoje, sat ili dva, pored mene. Niko od ovih ljudi, Ĺˇto se dosaĂ°uju ispod onog, tamo drveta, ne plaĂ¨e za mnom! A i zaĹˇto bi? Da je Ĺľiva moja sirota majka, njen lelek bi se veĂ¦ odavno, daleko Ă¨uo. Ovako... Moja Ĺľena koja me nikada nije razumela, izgleda sasvim ravnoduĹˇna. Mora da sam joj u dugim zimskim noĂ¦ima, dosadio kuhinjom, zbog nesnosnih bolova u mojim rukama. I u krstima? Ona je oĂ¨ekivala mnogo viĹˇe od mene u krevetu, ali onom, koji po ceo dan maĹˇe motikom, ili se nosi s vreĂ¦om teĹˇkog tovara na leĂ°ima, ne padaju na pamet takve stvari... Gle, i moje dve odrasle devojĂ¨ice, ne plaĂ¨u za svojim ocem. One ravnoduĹˇno zure u moje Ĺľuto , izrezbareno lice. Kao da to pred njima, leĹľi u kovĂ¨egu stara olinjala skitnica, a ne njihov istroĹˇeni otac. Pored mene nema ni mog sina jedinca, sa Ă¨ijim se naĂ¨inom Ĺľivota nikada nisam slagao. On sada Ĺľivi u nekoj pustinji i daleko je od kuĂ¦e. Ne znam kako bi se on ponaĹˇao, da je sluĂ¨ajno, tu pored mene? On je odavno prestao da misli! Prestao je i da govori! Posljednji put, kad je odnekud, dolutao kuĂ¦i, liĂ¦io je na umornog, izgladnelog psa! Jadni moj sin!... Kad sam pokuĹˇao da mu razumno predoĂ¨im neke stvari, on me je oĹˇamario! Ako do sada nije u nekom od zatvora, mora da se leĂ¨i u nekoj od ludnica. Evo, pristiĹľu najamnici sa tihom pesmom na usnama. I sa vidljivom setom u oĂ¨ima. MeseĂ¨eva praĹˇina prekriva njihova znojava lica. Stoje pored mene sa Ĺˇakama zabodenim u grudima. Ăujem neke tupe udare? To isluĹľeni predradnik Gabriel, lupa vrhom Ĺˇtapa po poklopcu. On to daje znak da Ă¦e me uskoro zaklopiti. Moja vesela udovica, brza kao furija, donosi iz kuĂ¦e, Ă¨ekiĂ¦ i Ĺˇaku gvozdenih klinaca. Gabrijeg se poboĹľno krsti i nepogreĹˇivo priĹˇiva poklopac za naĂ¦ve... U hrastovom Ĺˇumarku, grob su mi veĂ¦ ukoso iskopali pijani grobari. MeseĂ¨ina je i ja na dno groba vidim, splet Ĺľila obliĹľnjeg drveĂ¦a. Ăujem kako sa zemljanih zidova uporno sipa vlaga. SpuĹˇtaju me, na vlaĹľno dno, u blato. Bubnjaju grudve zemlje po poklopcu... Gore se viĹˇe ne Ă¨uje niĹˇta!... Svi su otiĹˇli!...Svaki put ima svoj kraj, pre ili kasnije, uvek do njega stiĹľeĹˇ... Dole, ispred moje kuĂ¦e, gori crvena kao krv, sitna vatra. Smrdi zapaljena moja odeĂ¦a i obuĂ¦a. Razgorevaju se joĹˇ neke stvari, moje sitnice, koje su mi godinama za Ĺľivota pripadale. Kad Ă¨ovek stigne do kraja svog puta, oni koji ostaju za njim, potrude se da od njega, niĹˇta ne ostane na zemlji. Ubrzo potom svi ga zaborave!...
Posjeta : 2014