|
|
| |
| 1 | | | Ekskluzivno - 2. dio romana mlade književnice Magdalene Vasoviæ | | "Zatvorenih oèiju" - II |
 Ilija je svoj život u gradu nastavio da živi kao i do tada.Trudio se da ne razmišlja o odlasku njegove djevojke,da ne razmišlja o njoj i ljubavi.Veæi dio dana je provodio u kancelariji,ostatak negdje u nekom lokalu.Tuga bi se pojavljivala u onim trenucima kada bi zakoraèio u stan.Nije bilo više nje,djevojke koja je vrijednost poklanjala duhovnom.Sve ono materijalno ostalo je u tom stanu,sjajeæi se od èistoæe.Iliji je taj sjaj svakim danom sve više smetao.On je postajao toliko velik,da je Ilija morao da zatvara oèi pri ulasku.<
Nakon nekoliko dana,on je iz spavaæe sobe izbacio sveskupocjene stvari,da bi se makar tamo osjeæao ugodno.Sada je ta soba imalasamo krevet,orman,mali sto i dvije stolice.Ipak druga stolica se nijekoristila.Sam je bio samo noæu,ipak ogromna kolièina nepodnošljivog bolaudarala je njegovo srce.Sjetio se jedne Lidijine izreke,sjetio se i togada ju je potcjenjivao.Sada mu je odgovarala u potpunosti i on je naglasizgovori:„Bolje da stegnem srce i trpim.Ljepši je bol od tog stezanja,nego ovaj štome suzama daruje.“Jedne veèeri dok je èitao knjigu pred spavanje uèinilo mu se kao da nekostoji pred vratima.Ustao je brzo i otvorio,nije bilo nikoga.„Lidija,Lidija...Ti stvarno nikada više neæeš doæi.“To saznanje uništavalo je njegovu liènost.Uzaludan je bio sav trud da seodrži osmijeh.Nakon što se razoèarao zbog prevare sopstvenih èula,više nije mogao èitatiknjigu.Izašao je van,ni sam nije znao kuda bi išao.Ali hladan i èistvazduh èinio je da se osjeæa bolje.Stigao je do autobuske stanice i sjeona klupu.Pogled mu se gubio,dostizao je do visina.Njegovu depresiju otjeraženski glas.„Dobro veèe Ilija.“Prošlost se vraæala i mijenjala sadašnjost.Evo opet nje,pojavljuje se bašu onim trenucima kada pustoš udara u tijelo i razara ga.Njen glas bio jeisti,nije ga zaboravio.„Da li bi želio da malo vremena uzaludno potrošiš?“Ilija se osjetio nelagodno.Sjetio se sebe u trenutku kada je našao onuknjižicu.„Dobro veèe,“odgovorio je i potom ušao u auto.„Sramota me je“,tiho je rekao nakon kratkog æutanja.„Sramora zbog èega?“upitala je gospoða.„Vi sve znate,ne moram Vam govoriti.“„Oprošteno.“„Znate li gdje je Lidija?“upitao je.„Znam.“„Da li je dobro?“„Jeste.“Auto su parkirali blizu jednog parka.Zauzeli su prvu slobodnu klupu,nisugovorili.Tišina im je odgovarala.Ilija je pred kretanje samo još jednopitanje postavio.„Kako je Kani u braku?“„Divno,“odgovorila je prijateljica.Sledeæeg dana osjeæao se bolje,prisustvo njegove prijateljice smanjivaloje bol.Taj dan je poèeo kao i svaki drugi,meðutim nije se završiotako.Kada se vraæao sa posla po navici svratio je u lokal blizu firme.Tusu obièno bile njemu poznate face,uvijek za istim stolom.Te veèeri je zastolom u æošku sjedio gospodin srednjih godina,oštrih crta lica,ozbiljnogpogleda.Iliji je taj èovjek privukao pažnju.Tompus u njegovoj ruci nijegorio,gospodin je oèima tražio vatru.Ilija mu zapali tu ogromnu cigaretu.„Tebe sam èekao,“rekao je neznanac grubim tonom.„Poznajete me?“upitao je Ilija.„Poznajem.“„Koliko dugo?“„Èitav svoj život.“Ilija je po prvi put stajao nasprem èovjeka koji je bio direktan.Vrijeme ukojem živi ne dozvoljava da se govori direktno,jasno i istinito.Vrijemenalaže da se iskljuèivo koristi laž i uvrnuta prièa,ona prièa koja rijetkokad ima kraj.„Pa ko ste Vi?“upitao je Ilija kratko.„Tvoj stric.“Stajali su jedan nasprem drugog,gledali se u oèi i disaliravnomjerno.Ilijin pogled govorio je o iznenaðenju i nevjerici.„I?“upitao je nepoznati èovjek,sada veæ donekle poznat.„Ne znam“.Ilijin stric se zatim predstavio,potom je izvadio liènu kartu i zamoliomomka da sjedne.Pojava strica kojeg nikada nije vidio ga uopšte nijepotresla.Nije ga èak ni zagrlio.„Kako ti ide u životu?“upita ga David.„Nekada loše,nekada manje loše“,odgovorio je Ilija.„A dobro?“„Dobro me zaobilazi.“Popili su par piæa i prièali o prošlosti.Njegov stric je biomoreplovac,upravo zbog tih njegovih talnih putovanja Ilija ga nikada nijeupoznao.„Kada sam prvi put kroèio na brod,mislio sam da tu neæu ostati ni mjesecdana,a zamisli ostao sam cijeli život.Bilo je tu i mnogo lijepih i ružnihstvari i dogaðaja.Volio sam mnogo puta,ali se nikada nisam oženio.Moždazato što su to uvijek bile žene iz gradova u kojima sam kratko ostajao.“„I baš ni jednu nisi toliko volio da bi je uzeo za ženu?“upitao je Ilijakoji je veæ bio zarobljen u strièevu prièu.„Jesam jednu,ali baš ta nije voljela mene.Imao sam mnogo žena,ali onaprava nikada nije bila moja.Nisam je èak ni poljubio.A možda je zato idanas volim.Ne kao prije naravno,ali je volim na poseban naèin.Zavolio samje koliko i more.“Ilija se u tom trenutku sjetio Lidije.Udari ga bol u srce i uèini da muzadrhti usna.On se nekako pribrao i nastavio da prièa sa svojim stricem.„Èudno i meni je ono što volim oduzeo život.A možda sam to izaslužio.Èovijek kasno nauèi da cijeni,sredina povuèe sa sobom,materijalnozavlada i kraj.Više ljubavi nema.“David je uputio zamišljen pogled.„Volio se nekog?“„Volim još,ali uzaludno.Nje nema više.Ali o tome æu ti prièati drugomprilikom.Još uvijek je jako svježe pa zato bolje ti nastavi.“David je primijetio tugu u Iliji zato je nastavio:„I kao što sam ti rekao,ona mene nije ali mnoge druge jesu.Bilo je na tombrodu dosta sreænih trenutaka,ali i tužnih.Moj najbolji prijatelj bi sadamogao dosta to lijepo isprièati.Ah ta „Ljepotica“.“„Ljepotica“?„Tako se zvao brod.“„I kako ste Vi mene našli,zašto baš mene?“„Uvijek sam nosio tvoju sliku u novèaniku.Nju mi je poslao tvoj pokojniotac.Rekao sam mu da tu te potražiti jednoga dana.Èuvam sva pisma odnjega.“Ilija nije znao za ta dopisivanja.„Nisam mogao doæi na sahranu,bio sam mnogo daleko.Juèe sam otišao nagroblje.A danas potražio tebe.“„I šta æete sada?“„Ostaæu ovdje da živim.Volim more skoro koliko i život ali umorilo meje.Juèe sam od jednog starijeg èovjeka kupio mali stan.Lijep je,odgovarami.“Pred rastanak su se zagrlili i dogovorili da se naðu sjutra.Ilija jezaboravio na samoæu ali se ona nije micala iz njegovog stana.***„Vas sam tražio,“uzviknuo je Ilija kada je ugledao svoju prijateljicu utaksiju.U ruci je držao onaj rokovnik.„Idemo,“rekla je gospoða.Vozili su se dugo.Kada su stigli do rijeke veæ se mrak nazirao.Prošetalisu obalom,uživajuæi u lijepom vremenu,odgovarajuæem svježem vazduhu.Nakonpola sata provedenih u šetnji sjeli su na travu i Ilija otvori knjižicu.„Hoæete li da nastavite?“upitao je .„Hoæu.“„I šta je bilo sa Kanom?“„Ovoga puta ti neæu o njoj prièati,veæ o slikaru.Dakle,poèeli su živjetizajedno.Kanin portret zauzimao je mjesto na zidu u dnevnoj sobi.Slikar jeuživao gledajuæi nju kako cijeni i prije svega razumije tu sliku.Umjetnosttreba da se cijeni pa tek onda voli.Njegov život bio je i zanimljiv i dosadan.Ilija je æutao i slušao,nakon kratke pauze njegova prijateljica nastavi:„-Vidiš Kana moja prošlost nije bila burna,ali je jedan dogaðaj može takooznaèiti.-Prièaj mi,želim èuti.-Septembar mjesec,jesen veæ na vratima.Ali ne samo jesen,veæ i moja prvaistinska ljubav.Stajala je kraj jednog fudbalskog terena.Izgledalo je kaoda èeka nekog,a kasnije sam saznao da je èekala svoju najbolju drugaricukoja nikada nije došla.Pobjegla je.-Zašto?-Najgora stvar na svijetu.Izdaja.Detalje o tome nisam saznao.I ona jestajala tamo,sjeæam se da joj je lice bilo umorno i crvenkasto odsunca.Prišao sam joj,ali nisam rekao ni jednu rijeè.Nisam mogao,ili nisamsmio,ne znam.Ona je odmah otišla,nije rekla ni ime.Posle toga je nisamvidio nigdje,sve dok na jednom plakatu nisam prepoznao njen lik.Na tojslici nosila je periku.Bila je to baš ona djevojka koja je stajala krajterena.Tako sam saznao da je glumica.I otišao sam da je gledam upozorište.Od tog dana nisam izlazio iz sale.Pratio sam svako njenonastupanje.- Da li ste bili zajedno?-Ne,nikada.Ja sam uživao gledajuæi je i nikada joj se nisam obratio.Ona jeznala da æu ja doæi na svaku njenu predstavu,ona je znala za mene.-Pa tu nema nièeg burnog.-Bilo je burno,ali u tijelu.Meðutim,nakon godinu dana ona se udala.-Hmm.-I od tada je poèela da glumi samo za njega.Mene više nije primjeæivala.-I šta je onda bilo?-Onda je opet došao septembar.I neæeš vjerovati,ja sam je opet vidio krajfudbalskog terena.Èekala je nekog i taj neko se pojavio.Stariji èovjek ucrnom.Zatim sam vidio kako ona pada na zemlju,dotrèao sam i kada se maloosvijestila poèela je da vrišti,plaèe.A krivila je mene.-Krivila za šta?-Za smrt svog muža.Onaj stariji èovjek bio je njegov otac.-Zašto tebe?-Znaš Kana,noæ prije toga,ona je imala predstavu.Ja nisam došao jer samodluèio da više nikada ne kroèim u to pozorište.Izgleda da nije ni on.“„Priveli su me i proveo sam par dana u zatvoru.Nakon nekoliko saslušanjapustili su me i oslobodili krivice.Na izlaznim vratima zatvora sreo sam jeposlednji put.Gledala me je sa velikom mržnjom,taj pogled nikada neæuzaboraviti.-Da li je još uvijek voliš?-Ne,od tog dana ja nisam više vidio umjetnost u ženskom obliku.Ona jeprestala da postoji.Ponašala se kao sredina,ustvari ona je bilasredina.Mislio sam da više neæu voljeti,dok nisam upoznao tebe.Gledali su se dugo,uživajuæi u ljepoti njihove ljubavi.-Kada sam bio mali,prvo šta sam naslikao bila je kuæica na brdu.Tamo samèesto znao otiæi.-Jel’ postoji još?-Postoji,ali tamo sada žive neki drugi ljudi.Oni su bili...Dosta za veèeras,kasno je.“Ilija je opet bio oduševljen prièom.On je negdje duboko u sebi Kanuporedio sa Lidijom.<
|
Posjeta : 2461 |
|
|
|
|
Home
Grad
Drutvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 