 Znaš, Èarli,
ovde padaju neke duge
dosadne kiše.
Sve izgleda isto kao i pre,
a sve je, ipak, drugaèije.
Metafizika i Alhemija
su u nekom sukobu,
a ja želim...
Želim da vidim,
da èujem,
da osetim nevidljivo.
Znam, Èarli,
ni ti mi ne možeš pomoæi,
jer više ni reèima ne verujem.
Sve je nekako sladunjavo,
sladunjavo do gorèine,
do najbesmislenijeg besmisla,
do zadnjeg zrna praznine.
Ljudi sve više na senke lièe,
neke èudne senke:
prozirne, a tamne.
I šta æe im oèi
kad im je pogled mrtav
- bez sjaja, bez suze, bez osmeha?
U koga zure,šta gledaju
te tamne prozirne senke
svojim mrtvim oèima,
svojim praznim pogledom?
Strah me je, Èarli,
stvarno me je strah,
da mi život iz oèiju ne ode,
da se i ja u senku ne pretvorim.
Kuda sa sobom bez sebe?
Kako živeti bez života?
Treba mi, Èarli,
samo malo svitanja
iz tvojih zenica,
samo malo vedrine
sa tvojih usana.
Laž je, Èarli,
sve što sam rekla
ako nisam govorila o Ljubavi.
Uzaludno je, Èarli,
sve što sam želela,
a nije bilo Ljubav.
Doði, Èarli,
i budi osmeh,
i budi suza,
i budi veèna Ljubav.
|
Home
Grad
Drutvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 