 Sledila sam mračnim pločnicima
ka žuboru vode,
ostavljajući iza sebe sveto mesto.
Vetar je uleteo nenajavljen
i počeo se mešati sa prostorom
u kojem nije moglo ništa da se vidi,
a brzinu koraka
nisam mogla da procenim
i činilo mi se da istovremeno
ječi smeh nekakav,
pogrebno lelekanje
i moji koraci.
Imam osećaj
da me neko prati,
da ide za mnom u stopu,
sasvim blizu,
i da me gotovo dotiče.
Čak i da je lepo vreme
ništa mi ne bi značilo,
bitno je da su mi
otvorene oči i duša.
Uskoro ćete moćp oslušnuti kako
mora, okeani, reke, potoci,
izvorišta i vodoskoci
glasno žubore,
jer moja duša posta
vodoskok žubora...
|
Home
Grad
Društvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 