 Trčim,
da skratim put,
kroz plićake i bare
mlatarajući rukama,
ne znajući kuda idem
i gde.
Ko da sam izbačena
iz dugo sanjanog
ljubičastog sveta.
Hladan znoj
cedi mi se niz kičmu,
ponestajalo mi je
vazduha u plućima.
Nastavljam koračati
uzanom stazom,
procvalom
bubama,
insektima.
Sićušna stvorenja
pokušavaju bežati
ispod mojih stopala,
pronaći sklonište,
dom
negde drugo.
Bog nas je stvorio
tako sićušne,
male.
Da li ću uspeti
otrgnuti se
pobeći i – ja?
I kada?
Ne osećam nigde tugu
do u samoj sebi.
I gazim kroz blato,
kroz vodu,
kroz noć,
i ne znam koliko je vremena prošlo,
možda sam tapkala u mestu.
Magijska svetlost beše kratkog daha.
Mesec skriše oblaci.
Sve posta mračno.
Zabavljalo me je i umirivalo
to nepoznato mesto
puno tajni.
|
Home
Grad
Društvo
Ekonomija 
Kultura
Sport
(O)pozicija
Glas GradjanaPG
O nama
Marketing
Mali oglasi
Droga nikad 
Kultura
Nauka i tehnologija 
E-dopisnik
Ankete
Komentari
Prikazi
Savjeti
Zanimljivosti 
Zabava 