Five W PG - E-glasilo gradjana Podgorice

Brze činjenice

Glas GradjanaPG

O nama

Anketa

Pretraži

Marketing

3
Profesor Tiodor Rosić o umjetnosti nedavno preminulog crnogorskog slikara
Koloristički luk Cvetka Lainovića
- Slikarstvo Cvetka Lainovića okrenuto je prema čoveku i njegovoj sudbini. Tematskomotivski ono odgoneta metafizičku suštinu i smisao bića, bez obzira što čovek nije središte i svrha sveta. Svedeni, antromorpfni oblici nisu, pak, determinisani apsolutom kao središtem sveta. Slaveći Boga, Lainović nije zaboravio čoveka; baveći se čovekom, nije s uma smetnuo Boga. Ono što slika određeno je autonomijom čistoga duha. Umesto podražavalačkog, čulnog primanja, kopiranja i uobličavanja spoljašnih utisaka, Lainović poseže za unutrašnjom duševnom ekspresijom. Omiljene su mu predstave muškog i ženskog tela, religiozne teme, poput Hristovog ulaska u Jerusalim, Bogorodice s Hristom ili Voskrsenja, kao i mitivi, ptice, stopala, sunca, brda - zapisao je profesor Tiodor Rosić u katalogu za retrospektivnu izložbu nedavno preminulog crnogorskog slikara Cvetka Lainovića koju je priredila JU "Mezeji i galerije". Likovni redukcionizam glavno je svojstvo Lainovićeve slikarske ekspresije. Na početku i na kraju njegovog prapočetnog slikarstva bila je boja, između beli monohrom: čist, izvoran, umiven slikarevom duševnošću. Određujući čovjekom svoje slikarstvo, Lainović tog čoveka nije lišio vere i Boga. Već od samih svojih početaka, on slika pojedine starozavetne ali i novozavetne predstave. Njegovo slikarstvo nije carstvo obezboženog čoveka.Nema u njemu suprotnosti i suprotstavljenosti između između oblikujuće božanske moći i oblikovane stvari. Kao što se čovek ne može razumeti bez Boga, tako se ni Bog ne može razumeti bez čoveka.. Lainovićev Bog nije onaj starozavetni, čoveku nadređeni Bog, već novozavetni, milosrdni i praštajući. Tome će biti primerena i Lainovićeva ikonografija. Od robusnih, kao u kamenu uklesanih, verujućih, starozavetnih, drevnih i izvornih predstava, njegovo slikarstvo preobražava se prefinjenošću i iskošenom modijanijevskom figurativnošću u lainovićevskiredukovani ikonopis - vertikalno uznet i snažno oslonjen na srpskovizantijski ikonički iskon. U likovnom jeziku slikarskom može biti mnogo stranputica, zavijutaka i rukavaca, sve dok se taj jezik stvaralački i likovniojezički ne uobliči. Lainovićevim iskonskim, izvornim i starostavnim slikama prethodilo je njegovo školovanje u Ljubljani i Zagrebu, gde je i diplomirao na ALU: Crtež je učio kod Krste Hegedušića, stvaralački preobražaj doživeo je tokom života i rada u Beloj Crkvi, a umetnički se definitivno uobličio preko misterije božanske beline, u Beogradu. Tu se, i na samom stvaralačkom kraju, vratio boji. Ta stvaralačka trijada ovog slikara - od crne, braon i sivkaste, preko mistične harmonije beline, do boje na kraju - gradi koloristički luk Cvetka Lainovića. Arhaični oblici, snažna, duboka, smeđe-crvena linija, ocrtane figure na kameno-reljefnoj pozadini, figure oslikane smeđim sivkastim i oker bojinim tonovima, daju uljima Lainovićeve prve slikarske faze aspekt drevnosti, snage, elementarne postojanosti i približavaju se drevnom likovnom konceptu kakav je recimo onaj u Altamiri. Tu, na samom početku, Lainović je usvojio i kasnije doslesdno primenjivao načelo:držati se slobodne linije. Hrišćanske, verujuće, moralne postavke Lainović je primerio duhovno oslabljenom čoveku, pokušavajući da doprinese njegovom katarzičnom preobražaju. Nastojao je to da učini s ontoloških pozicija čiste umetnosti, iz srži unutarlikovnih veza. U svojoj drugoj slikarskoj fazi, ovaj mistik reljefne bele boje i belobojnih palimpsestskih naslaga, pokušavao je da dočara likovnu misao slike. Ucrtavao je ili urezivao linijom oblikovne, svedene i stilizovane aktove, predstave Isusa Hrista, Bogorodice, anđela i drugih, neverovatno maštovitih oblika. Činio je to ne samo na nivou likovnog jezika već i književno-umetničkim sredstvima. Slikar je, naime, objavio u devet knjiga i svoje misaone opservacije o umetnosti, ljubavi, životu, ženi; misli o sopstvenoj slikarskoj poetici i smrti. Lainovićev slikarski luk u drugoj slikarskoj fazi obogaćen je belim monohromom. Ovaj naš, verovatno najbolji, crtač portreta, sada pribegava postupku redukcije boja i indukciji belog bojnog spektra, u kojem su zepretane sve boje. Likovno-kritički to je definisao kao beli minimalizam. Sva iz jednog poteza i iz jedne linije, njegova linija nije više robusna već prefinjena i sigurno vođena. Njegovoj beloj boji, bilo da je na kartonu, lesonitu, platnu ili glatkom papiru velike gramature, ne znaju se počeci i ne nazire kraj. Ona se preobražava u belu svetost spasenja. Preko harmonije božanske beline slikar nastoji da oplemeni i spase obezboženog čoveka. I njegovoj liniji ne znaju se ishodi, a ni zalasci. Neznano je otkuda dolazi, ali se zna kamo stremi. Slikar njome pokušava, u neprekidnosti njenoj, da dostigne potencijalnu beskonačnost večnog trajanja. Vešta slikareva ruka, na reljefnoj beloj podlozi, uz kakvu bojnu mrlju, datu najčešće s funkcijom dogradnje kompozicionog jedinstva slike, dočarava sva ona plemenita svojstva ekspresivne nepomućene lepote dečjeg crteža. Ta svojstva crteža zadržaće i u trećoj, završnoj fazi svoga slikarstva, gde na koloristički iznijansiranoj podlozi urezuje belu liniju. Te slike, poput recimo potresne slike-autoportreta "Moj Hrist", nastale su najčešće na sjajnom papiru velike gramature kaširanom na lesonit, a ima i ulja na lesonitu i platnu. Većinu svojih imanentnih predstava, od Bogorodice do Bogočoveka, od stilizovanih predstava do slika Ostroga ili Lovćena, Lainović je i nadalje zadržao. Ovoga puta posegao je, dakako, za punim koloritom. On se, međutim, ne ponavlja. Invarijantnim oblikovanjem predmeta dobijaju se novi predmeti. Pritom se, naravno, nikada ne koriste takozvane čiste boje i ne dovode u neposrednu vezu boje koje se koloristički međusobno isključuju. Estetski nivo Lainovićevog slikarstva nije u reproduktivnom postizanju antičkog reda, mere i sklada, recimo u crtanju aktova, već na temelju pretakanja nečulno lepog u forme. Njegov cilj nije u svrstavanju čulne likovne senzacije već usaglašavanje s umom i duhom, što često ima i ironični podtekst. Zato je Lainović i slikar ironično-groteksnih prizora. Procena imanentne prirode Lainovićevih slikarskih dela, koje pripada samom vrhu našega slikarstva, ne nože da se izvede mimo zaključka da je osnovna Lainovićeva stvaralačka intencija usmerena ka idealima umetničke autonomije, nastale u ravni Kantovih dela nezavisno lepog. Lainovićev koloristički luk, kojim se dočarava tematsko-motivska usmerenost prema antropološkim vrednostima i hrišćanskom verujućem duhu, samo potvrđuje Hegelov stav da je umetnost beskonačna duhovna stvarnost ideja. Likovnim jezikom, tematskomotivski, oblikovnim sredstvima, Lainovićevo slikarstvo svojom estetskom prirodom, potvrđuje da su njegove ideje čistoga duha pretočene u večno trajanje.
Posjeta : 2416