Five W PG - E-glasilo gradjana Podgorice

Brze činjenice

Glas GradjanaPG

O nama

Anketa

Pretraži

Marketing

0
Lični stav - Povodom zaoštravanja odnosa sa susedima
Podsvest srpske politike
Srpske vlasti u ciglo nekoliko dana napravile su nekoliko falš poteza koji prete da umanje kredibilitet mukotrpno stečen na međunarodnom planu nakon 5. oktobra. Posebno je bačena senka na odlazak predsednika Tadića u Srebrenicu. Iz vrha srpske vlasti delovalo je skoro kao sinhronizirano: Tadićev poziv Hrvatskoj da se odredi prema zločinima počinjenim nad Srbima u "Oluji", prkošenje Amfilohija Radovića crnogorskim vlastima, zaoštravanje državne politike prema Makedoniji zbog hapšenja vladike Jovana. Prvo, ko želi istinsko pomirenje ne treba da proziva druge za počinjene zločine. Svako treba da brine za svoje grehove, a druge treba prepustiti njihovoj savesti. Tu je i međunarodna zajednica da procenjuje ko se i koliko pročistio od zločinstava počinjenih u proteklim ratovima. To je spor, težak i bolan proces. Nije lako priznati da na savesti nosiš masu gnusnih zločinstava koja je neko počinio u tvoje ime. Počeci su ipak tu (suđenje u Srbiji za zločine u Vukovaru ili na Kosovu, suđenja u Hrvatskoj za zločine u Splitu, Zadru, Osijeku i drugde). Treba samo ohrabrivati nezavisnost domaćih sudova i bez zadrški odazivati se obavezama prema Haškom sudu, da se ta suđenja dovedu do kraja. Predsedniku se Tadiću, mislim nikako slučajno, omaklo da proziva Hrvatsku za "Oluju", čime je otvorio Pandorinu kutiju iz koje može poteći više neprijatijih istina za Srbiju nego za Hrvatsku. Potrebna je velika državnička mudrost da se to zaustavi i odnosi vrate u pređašnje stanje. Drugo, odakle moć i ovlaštenja Amfilohiju Radoviću da daje izjave kako će SPC podizati bogomolje gde god i kad god bude htela. Da za to neće pitati državu. U kakvoj to državi mi živimo? Zašto srpska vlast blagonaklono gleda na Amfilohijevo sa verskog trona huškanje na građanski rat u Crnoj Gori i na zavađanje dva tradicionalno bliska naroda. Zašto premijer Koštunica, umesto što je spiskove crnogorskih državljana nosio u Brisel, ne bi, zajedno sa predsednikom Tadićem, preuzeo na sebe ulogu da ubedi Evropsku unuju u opravdanost osamostaljenja Crne Gore, da ih uveri da veće štete po bezbednost regiona mogu nastati sprečavanjem crnogorskog naroda da se u miru i demokratiji izjasni o svom državnom statusu. Ne verujem, da Evropa priželjkuje ili da joj je u nekom strateškom interesu da se jedno, već viđeno krvavo balkansko iskustvo razdruživanja, ponovi. Evropa bi trebalo, na vreme, ne sa zakašnjenjem kao u nekim ranijim situacijama, sve ostrašćene strane u sukobu, bukvalno da natera na mirovanje (svakako sa dosta štapa, i sasvim malo šargarepe!). I najzad, ko vodi državnu politiku prema Makedoniji i Crnoj Gori, srpska vlada ili Srpska pravoslavna crkva? Nije jasno zašto srpske vlasti nastoje da u očima demokratske Evrope Srbiju predstave više kao teokratsku nego kao svetovnu državu. I što je još gore ona se ne libi da asistira nacionalističkoj politici SPC. Pretnje ministra Ilića da će prizemljivati makedonske avione sve dok makedonske vlasti drže vladiku Jovana u zatvoru, samo je jedan možda najgrublji vid te asistencije. Srpski izvori optužuju makedonske vlasti da hapse vladiku Jovana zbog verskih ubeđenja. Da li je zbog toga ili možda što je vladika na nedozvoljen način (po zakonima Makedonije) branio kanonsku vlast Srpske pravoslavne crkve u Makedoniji. Trebalo bi jedanput početi da se respektuju težnje makedonskog i crnogorskog naroda da im autokefalnost njihovih crkava upotpunjuje i nezavisnot države. Trebalo bi već jedanput shvatiti da se odbranom kanonskog jedinstva SPC na prostorima Makedonije i Crne Gore, u suštini brani poslednji oblik velikosrpskog hegemonizma na balkanskim prostorima. I da su nam važniji prijateljstvo i poverenje susednih naroda od birokratskog kanonskog jedinstva srpskog pravoslavnog klera. Vlasti involiranih naroda u sukobu treba dobrosusedski da otklanjaju štete svojim građanima nanete ratovima, da vode politiku normalizacije međudržavnih odnosa, da čine sve ono što vodi istorijskom pomirenju njihovih naroda i ulasku u Evropsku uniju. Pitanja ko je sve i koliko odgovoran za započinjanje ratova, ko je sve i koliko, i pre svega zašto je činio zločine, nisam siguran da bi aktualni, i srpski i hrvatski političari, bili u stanju da o njima objektivno (bez strasti) rasuđuju i debatuju, a da to ne utiče na vođenje dnevne politike. Aktulni političari, hteli to ili ne, makoliko gledali na sebe kao na demokrate koji gledaju u budućnost, nose opterećenja prošlosti, ne mogu iz te kože. Bukvalno je vidljiv fizički napor na njima da im demokratsku frazeologiju ne poremeti neka nekontrolisana misao iz arsenala prošlosti. Ali im se ipak omakne, kao što im se to dogodilo upravo ovih dana. Možda će srpski političari zažaliti zbog toga, već sutra, kad počnu razgovori o budućem statusu Kosova! Tek će neka druga ili čak treća generacija političara, bez grčeva na licu, moći mirno, bez nacionalističkih opterećenja, da razgovara o teškoj zajedničkoj prošlosti i da izvlače prave pouke za suživot. Dotle neka o prošlosti dijalog vode istoričari, preporučljivo oni koji na istoriju ne gledaju kao na ancilu politike. Autor je publicista iz Beograda
Milenko Marković/Danas/ Posjeta : 2146